Ја степски вук јурим и јурим
завејаним светом сурим,
са брезе гавран овде-онде пр'не,
ал' нигде зеца, нигде срне!
А ја срне толико волим,
да ми је да сад сретнем коју!
Ничега лепшег но кад је сколим
и покажем јој чељуст своју,
тако бих добар са њом био,
сав бих се зарио у њен нежан бут,
светлу бих крв јој пио, пио,
па завијајућ продужио пут.
Бар да је негде какав мали
зец, да ме слатким месом згреје!
Ах, зар утекло од мене све је
што живот може мало да разгали?
Одавно ми је умрла женка,
олињао и сед ми је реп,
а ја јурим кроз ноћ као сенка,
јурим и сањам, полуслеп,
како срне и зечеве вијам,
слушам где ветар грањем завија,
снегом топлим сувога грла плам,
и носим душу да је ђаволу дам.


• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песеме, Београд, 2007)