15 новембар 2017

Џорџ Гордон Бајрон | ПИСМО ГРОФИЦИ ГВИЧОЛИ

За грофицу Гвичоли,
25. августа 1819. године
  
Најдража моја Тереза,
Прочитао сам ову књигу у вашој башти. Љубави моја, нисте били ту, јер иначе не бих могао да је прочитам. То је ваша омиљена књига, а писац је био мој најдражи пријатељ. Ви нећете разумети те енглеске речи, ни други их неће разумети, а то је разлог због којег их нисам ишкрабао на италијанском. Али препознаћете рукопис човека који вас страсно воли, и погодићете да је, над књигом која је ваша, он могао једино да мисли о љубави.
У тој речи, лепој на свим језицима, али најлепшој на вашем – amor mio – налази се моје битисање овде и у даљем животу, са којом сврхом – то ћете ви одредити. Моја судбина остаје са вама, а ви сте жена, седамнаеста вам је година и две како сте из манастира изашли. Волео бих да сте тамо остали, свим срцем, или барем да вас никад нисам упознао већ удату. Али сада је прекасно за све, волим вас и ви волите мене (барем ми тако рекосте, као да заиста и јесте тако), што ми је, на крају крајева, велика и последња утеха шта год да се деси.
Ја за вас осећам више од љубави, и не могу престати да вас волим. Помислите на мене, понекад, док нас Алпи и океан раздвајају, али нас никад неће раздвојити, уколико ви тако не желите.
                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Бајрон

* Грофица Гвичоли је била удата за много старијег мушкарца, а Бајрон ју је упознао у Венецији 1819. године. Ово писмо је написао на празном листу романа који му је она позајмила.

10 новембар 2017

Вељко Петровић | ВИДОВИТИ

Не могоше га у платно ни повит
а неутешног сумора сен сива
неотворене очи му целива:
- Он зајеца, и постаде видовит.

И сад преко свих вода, стена, гора,
кроз завесе бедеме и мандала,
он види сваку сузу кад је пала,
јасно, ко ноћу капљу метеора.

Он види сузе и неисплакане,
из сувог ока што на душу кану,
где скамењене прокрваве рану,
и стално бриде, ко оловно тане;

и срца сва, што сама себе једу,
ко задњи живи после општег слома,
која у себи носе огањ грома,
а ту, без искре, мрзну се у леду;

сва, што се грче у глухоме миру,
кроз рите, оклоп, и кроз злато тока,
кроз звекет лажни осмехових шљока,
он види бистро, ко шљунак у виру.

И ноћ кад седа као мукла сова
с крилима меким поврх куле бодре,
он види мору где у ложе продре,
и бесаницу, и лептире снова.

И види како један облак расте:
- уздаси, чежње изнад црног града,
а јато мисли, илузија, нада,
свуд мртво пада ко по снегу ласте.

... И свуда сузе капају без мере,
ко вечна јесен о прозор му туку,
и свуда, куд он пружи своју руку,
крваво воће, болна срца бере.