субота, 27. фебруар 2016.

Милорад Митровић: * * *

Наоколо гора свуда, 
     Храст и бор;
А на стени на врлети 
     Срушен двор.

Поврх двора месец сија, 
     Блед и сан;
А из горе, издалека 
     Гракће вран.

Лишће шушти, нешто прича, 
     Ко зна шта;
Тишина је и мртвило 
     И тих стра'.

А ја сањам: пир у двору, 
     Бљешти сјај.
Мушко чедо сердар доби —
     Вина дај!

После видим: свати орни 
     Иду ту;
Ено неве окићене —
     И, ју, ју!

Ал' чуј јаук! И смрт стиже,
     Црна коб; 
Хеј, гробару, злицо стара, 
     Зар већ гроб?

И све неста. Гавран гракнô:
     "Све ће проћ." 
И ноћ паде, ноћ дубока, 
     Вечна ноћ.

1889.

субота, 20. фебруар 2016.

Миодраг Павловић: СМРТ ЉУБАВНИКА

Глава до главе у бледој шаци лежи; 
Човек и жена воле се на тамној звезди 
И коса њихова преко удова док језди 
Роне се грумени крви све тежи и тежи.

У мраку долази близу оно што нестане 
И тада простор залелуја црна брда 
На гола леђа велика риба тврда 
Притисне усне и љубав ока престане.

У пољу где ветар ломи суве траве 
Отвара се до зоре у земљи јама глува 
И по набору светла потребно дрвеће расте.

Видећи у загрљају смирене главе 
Буљина када долети мртве да чува, 
Замршене власи расплитаће ласте

среда, 17. фебруар 2016.

Јован Дучић: СУСРЕТ

Једне се ноћи беше срела,
На једној зрачној стази,
Душа у небо што се пела,
и ангел што на свет слази.

Ангел исприча причу сјајну
Шта су небески врти,
А душа целе земље тајну:
Магију љубави и смрти.

И осмехну се ангел потом
На царство вечних зрака;
Душа заплака за лепотом
Игре светлости и мрака. 

петак, 12. фебруар 2016.

‎ Бранко Миљковић: ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ

Сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је најбрже
сада певају мудрост и птице моје запуштене болести

цвет између пепела и мириса

они који одбијају да преживе љубав
и љубавници који враћају време уназад
врт чије мирисе земља не препознаје
и земља која остаје верна смрти
јер свет овај сунцу није једина брига

али једнога дана

тамо где је било срце стајаће сунце
и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша
онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другама
ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују

али:


хоће ли слобода умети да пева

као што су сужњи певали о њој



недеља, 07. фебруар 2016.

Растко Петровић: О ТРЕЊУ ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА

То није велика шума која шумори,
Ни широке пољане које се смеју,
Тиха је река ово између пустих обала!

То није оборени храст што вода носи,
То није мртви орао на таласима,
То везани јунак за катарку мотри уморним погледом на све стране.

Пред њиме, његов га соко разговара:
”Не буди тужан, господару; нисмо ни на небу, ни на земљи.

”И пловићемо дуго овако; видиш ли!“

И тако увек река носи један леш
И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...!

... На високој планини бор зелен.

То није ни велика шума, ни широка пољана,
Ни оборен храст, ни мртви орао;
Соко робује вољно уз везаног господара.



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта