Рађања су, звезде у језерима,
немоћан сјај у животу.
А сузан поглед младе мајке,
слаб, као ружа у ћупу железном.

Са жена плодних, пијаних винограда,
из којих јастребови излећу у јесен,
наша би тела, голубови бели,
у бескрај, без жалости, ишчезла.

Тек Ти кад идеш, пође бол,
у ходу твоме, пробуђеном камену,
тајанствени шум песка што тоне,
нечујан, на дно вода дрхћућих.

Тек тад сине ваздух у расути прах,
кроз решетке сребрне твојих ребара,
да нам осветли поворку воћака,
што иду и зру, да могу свенути.

1921.