Не стидим се што сам –

Ја не знам шта треба да значи

Хладна ватро која изгараш
Свуд око мене а дан не ствараш

Не знају куће где одоше људи
Нит позна јутро оне које буди

Ал зна их поноћ пуна сунцокрета
Биљни петао на крову света

Који их само зато буди
Што мртви знају да буду будни

Да следе реку звезде и птице
и наставе живот криомице

Ствари које су прошле, где су оне?
Скривено од нас у даљини сиве.
Све што је било добро, лепо, мило -
Ствари које су прошле да л још живе?

Да ли нам прошлост даје знаке живота
кад из давнине драга слика њена
Сине кадикад у дубокој ноћи
У сну, - у трагу наших успомена?

Можда у свету негде, непозната,
Изван живота има област нека,
Круг, у коме траје оно што је било
С прошлошћу нашом која нас чека?...

Ствари које су прошле, где су оне?
Ако су живе, ако их још има,
Видећемо их кад прођемо и ми,
Када будемо једном дошли к њима.

Саградили смо кућу на најлепшем месту,
од најтврђе грађе, од самих костију,
од руку и ногу, од наше крви, очију.
Насред куће посадили смо липу-невесту.

У овој кући још има живих, ал' не дишу,
ова је кућа за окате, али слепе.
Чујемо само ћука, слепих мишева лепет,
не дечји жагор, већ само ветар и кишу.

Ова је кућа за глуве, иако имају уши.
Населио се божји милет, надире одасвуд.
Ова је кућа разбит котао, пробушен суд.
Све што дању саградимо, ноћу се сруши!

На кући овој и кров већ прокишњава,
продире одасвуд вода, жабе у мрак зуре.
На бачви гуштер, мишеви по брашну јуре.
Струла нам зимница. Из пода расте трава.

Хтели смо кућу са кровом од злата,
с прагом од бреста, с прозорима од бора.
Ал' кућа ова ниједног нема прозора,
кућа ова нема прага, кућа ова нема врата.

У овој кући нема ни огњишта више,
нема стола, ормана. Шкрипе празне столице.
Кућа ова има наличје, али нема лице.
Ова је кућа пуна, ал' нико у њој не дише.

Све лампе запаљене, а мрак никад већи.
Северац љуто реже, ал' паучина свугде.
Усред лета - завлада највећа студен.
Од нас је срећнији и миш у празној врећи.

Наша је ово кућа, ал' нас у њој нема.
Наше двориште, наш сат, огледало и браве.
У тору нема оваца, не чују се козе ни краве.
Само ћорава кокош на плоту, покисла, дрема.

Бунар је још у дворишту, ал' без воде.
Празне нам бачве; амбари без жита.
Ко да су прошли скакавци! Ал' нико не пита
онај што нам све узе, куд он оде ?

Можда из прикрајка, скривен, на нас гледа,
његова сенка и сад нам кућу обухвата.
Мотри на наше прозоре, на разваљена врата.
У кући својој да дишемо он нам ни сада не да.