29 август 2015

Десанка Максимовић: БАЛКАНАЦ

Не стидим се што сам –
како ви велите –
варварин са Балкана
тла прљавштине и буре.
Чућете сад
и код нас има неке
вама непознате културе.

Ви прво испитујете и сумњате
далеки сте и од рођених синова,
за трпезу своју не посадите
сваког туђина.
Ви можете да пијете
а да сваком не пружите
чаше вина.

А код нас су још обичаји груби
ми пуштамо сваког под своје шлеме,
код нас се још и с намерником љуби,
код нас се подвизи због гостољубља чине,
код нас сваки човек има
читаво племе
пријатеља и родбине.

Ви, доиста, имате
неколико милиона Христових кипова
на сваког човека по једнога
имају га друмови и поља, апсане и школе,
а код нас, кад људи верују у Бога
у себи га носе
и тихо му се
скоро у сну, моле.

Ви, истина, за сваки кут живота
имате справа и машина,
све сте срачунали и све знате
изуми ваши су за дивљење,
а ми још имамо старинске алате,
али све је код нас још здраво
и природно ко глина
и умирање, и рађање, и живљење.

Ви имате читаве збирке
правила и наука о слободи
о свему се код вас пише и приповеда
али ми по неписаним законима
слободно живимо
и неког природног држимо се реда
слично огњу, ветру и води.

Код вас је збиља све тачно прописано
како се једе, говори и облачи,
а ми кад говоримо, вичемо
и машемо рукама
и чорбу гласно срчемо
и у рукавицама смо
обућу носимо од свињске коже,
пуно је код нас сељачких навика и ствари
и краљевски преци наши
доиста су били говедари.

Народ наш, збиља, у гневу може да коље
руши и пали,
али ми нисмо они што смислено тлаче
ми не сматрамо да је свет цели наше поље
ми не бисмо поднели
ни урођеник прашумски да због нас плаче.
Душа је наша пространа
иако смо бројем мали.

28 август 2015

Јован Илић – ДА СУ МЕНИ ОЧИ ТВОЈЕ

Да су мени очи твоје,
звездама бих пркосио,
нит' би сунце пожелио,
да су мени очи твоје!

Да су мени очи твоје,
ма с' у њима растопио,
ја бих опет срећан био,
да су мени очи твоје!

Да су мени очи твоје,
волео бих нег' све благо,
нег' камење сјајно драго!

Рај би сами прегорео,
у њима бих слатко мрео,
да су мени очи твоје!


16 август 2015

Хајнрих Хајне | ЛОРЕЛАЈ

Ја не знам шта треба да значи
Та тако тугујем,
О некој старинској причи
Једнако умујем.

Ту мирно протиче Рајна,
Хладно је, хвата се мрак!
На врху брега игра
Последњи сунчев зрак.

А на том брегу се види
Лепоте девојке стас;
Она сва у злату блиста,
И златну чешља влас.

Са златним чешља је чешљем,
И пева још уз то,
А глас од песме звучи
Силно и чудесно.

Лађара у малом чуну
Њен дивљи заносни тон;
На стене не гледа доле,
Већ горе гледа он.

И сад лађару и чамцу
Ја мислим да је крај:
А све то са својом песмом
Учини Лорелај.

11 август 2015

Бранко Миљковић: ПРЕЛИД


Хладна ватро која изгараш
Свуд око мене а дан не ствараш

Не знају куће где одоше људи
Нит позна јутро оне које буди

Ал зна их поноћ пуна сунцокрета
Биљни петао на крову света

Који их само зато буди
Што мртви знају да буду будни

Да следе реку звезде и птице
и наставе живот криомице

10 август 2015

Милета Јакшић: СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

Ствари које су прошле, где су оне?
Скривено од нас у даљини сиве.
Све што је било добро, лепо, мило -
Ствари које су прошле да л још живе?

Да ли нам прошлост даје знаке живота
кад из давнине драга слика њена
Сине кадикад у дубокој ноћи
У сну, - у трагу наших успомена?

Можда у свету негде, непозната,
Изван живота има област нека,
Круг, у коме траје оно што је било
С прошлошћу нашом која нас чека?...

Ствари које су прошле, где су оне?
Ако су живе, ако их још има,
Видећемо их кад прођемо и ми,
Када будемо једном дошли к њима.

05 август 2015

Слободан Ракитић‎ | КУЋА

Саградили смо кућу на најлепшем месту,
од најтврђе грађе, од самих костију,
од руку и ногу, од наше крви, очију.
Насред куће посадили смо липу-невесту.

У овој кући још има живих, ал' не дишу,
ова је кућа за окате, али слепе.
Чујемо само ћука, слепих мишева лепет,
не дечји жагор, већ само ветар и кишу.

Ова је кућа за глуве, иако имају уши.
Населио се божји милет, надире одасвуд.
Ова је кућа разбит котао, пробушен суд.
Све што дању саградимо, ноћу се сруши!

На кући овој и кров већ прокишњава,
продире одасвуд вода, жабе у мрак зуре.
На бачви гуштер, мишеви по брашну јуре.
Струла нам зимница. Из пода расте трава.

Хтели смо кућу са кровом од злата,
с прагом од бреста, с прозорима од бора.
Ал' кућа ова ниједног нема прозора,
кућа ова нема прага, кућа ова нема врата.

У овој кући нема ни огњишта више,
нема стола, ормана. Шкрипе празне столице.
Кућа ова има наличје, али нема лице.
Ова је кућа пуна, ал' нико у њој не дише.

Све лампе запаљене, а мрак никад већи.
Северац љуто реже, ал' паучина свугде.
Усред лета - завлада највећа студен.
Од нас је срећнији и миш у празној врећи.

Наша је ово кућа, ал' нас у њој нема.
Наше двориште, наш сат, огледало и браве.
У тору нема оваца, не чују се козе ни краве.
Само ћорава кокош на плоту, покисла, дрема.

Бунар је још у дворишту, ал' без воде.
Празне нам бачве; амбари без жита.
Ко да су прошли скакавци! Ал' нико не пита
онај што нам све узе, куд он оде ?

Можда из прикрајка, скривен, на нас гледа,
његова сенка и сад нам кућу обухвата.
Мотри на наше прозоре, на разваљена врата.
У кући својој да дишемо он нам ни сада не да.