Тачно у том тренутку човек помисли:
Шта не бих дао за срећу
Да будем поред тебе на Исланду
У великом непомичном дану
И да делим садашњост
Као што се дели музика
Или укус плода.
Тачно у том тренутку
Човек је био са њом на Исланду.

Пјан тобом,
смешак је врели.

Тамом на зенице
отворим твоју таму,
ја, о једини ја.

Чедну ми пролет,
паклени пламен навестиш,
ти, о једина ти.

Чедни то пресахнути у плоду,
ил’ иза пламена гар
јадовно голотињом у небо,

једно је, о једина:
до у беспуће, знај,
путем је овим грење.

И дубље ли нас нема,
дубље се отвори спасење.

Црно,
било је све тако црно и празно
ко шума без лишћа и поље без траве,
ко што би
цивилизација после атомске експлозије
била.
И црно, и јадно, и празно.

Онда је одједном затреперио пламен,
далек,
у ноћи,
мали језичак сасвим сирове цинобер боје.

И птице су у срцу запевале,
ветар заљуљ'о чудесно дрво дрен
што цвета заједно са снежним пахуљицама.

И ти си нашла пут до мене,
ја до твог струка, траве полегле.

И опет јесен.
Опет тутње
бескрајне кише
по Никшићу,
и опет старе
црне слутње,
и опет
- сам си,
Николићу.

И опет нека
писма дуга,
очајна писма
- без адресе,
а нигдје драге,
нигдје друга,
само та јесен.
Опет јесен.

А шта ако
просвирам
тај метак
кроз ово чело
невесело,
а онда почне
све
испочетка:
живот,
страдања,
па опет
- чело.

А шта ако
нема заборава,
ако је то
само
вјечна игра круга?
А шта ако
тамо
испод трава
боли ова
иста
људска туга?

Помени ме у молитвама твојим
Кад сунце пада за далеке горе.
Јер знај да мене кобне мисли море,
И да се, као слабо дете, бојим.

Ти чиста душо, буди Геновева
Над заспалим Паризом која бди,
Докле под њеним благословом снева
Љубавник чедан и злочинци сви;

И кад под твојом молитвом заћуте,
О заштитнице вечне душе моје,
Све кобне мисли што ми срце муте,
И, ко злочинци, спремне за бој стоје.

Помени ме у молитвама, мила,
И ја ћу знати у часове таме,
Кад опет груне нечастива сила,
Да добра душа твоја пази на ме...

Од твоје близине све у мени цвета,
од твога гласа све пева у мени,
од твоје љубави све у мени сија.
Због тебе сав се мој живот румени,
цела прашума у мени радости
из дана у дан клија, клија, клија.

Занета улицом ходим као жене
које под срцем још једно срце носе.
Због твоје љубави све по срећи газим,
и провлачим се кроз гране зелене,
умивају ми чело младе росе.

Када ли поче светло пијанство ово?
Има ли отада трен или пролеће цело?
Идем ли још по прашњивој земљи старој,
или сам стигла на неко станиште ново?

Да ли се то по љубави твоје мосту
пењем некуда изнад овог света,
више овога узанога круга?
Нека се висине надају
једном са земље госту,
нека птице чекају новог друга.

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео:
Изгубљена срећа још је увек срећа!
И тај јад у души што те на њу сећа,
То је један њезин заостали део.

Не дај мутној сузи на суморно око:
Срећа никад не мре, ни онда кад мине.
Тај ехо ког једва чујеш из даљине,
То још она збори у теби дубоко —

У самотне ноћи, кад жалосно шуме
Реке пуне звезда, горе пуне сена...
До слуха та песма не допире њена,
Но душа је слути, чује, и разуме...

Како да те назовем,
кад сред сумрака, снатрећи,
вечерње звезде лепих ти очију,
дивећи се, моје гледају очи,
као да их сад виде први пут...
Те звезде,
чији је сваки зрак
по један поток љубави,
који тече ка мору душе моје
како да те назовем?

Како да те назовем,
кад ми добациш поглед свој,
тај питоми голуб,
чије је свако перо
по једна маслинова грана мира
и чији је додир тако добар!
Зато што је мекши од свиле
и од јастука у колевци
како да те назовем?

Како да те назовем,
кад засвираш својим гласом.
Те гласове да чују
сува стабла усред зиме
пролистала би поново зелена
мислећи, то је већ пролеће,
давно очекивани њихов спасилац,
а славуј пева:
како да те назовем?

Како да те назовем
кад ми усне додирну
твојих усана пламени рубин - камен,
кад у ватри пољупца стопе се наше душе,
као у зору дан и ноћ,
а свет нестане пред нама,
нестаје за мене време
и сва твоја тајанствена блаженства
вечност расипа по мени –
како да те назовем ?

Како да те назовем,
слатка мајко моје среће,
вилинска девојко
визије која се дотиче неба,
најсмелије моје наде
застиђујеш својом стварношћу,
моје душе једино
благо вредније од целога света,
слатка, моја лепа, млада супруго,
како да те назовем?

Близо до неба гора је чарна,

Мисли моја слађана
А о драгој мојој,
Кад на руци млађана
Лежаше на мојој,

Кад јој срце куцаше
Да пробије груди,
Кад јој усна муцаше:
„Та ево те туди!“

Кад ми оно весела
Око врата паде,
Кад сузица она врела
Низ лице јој тећи стаде,

Ох, када се зарумене,
Кад полете оно к мене
Кâно зора белу дану
Једва дочекану.

Мила моја, зоро моја,
Сунце дану моме,
О, слађана мисли моја
А о злату моме!

(1846)

Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок — нама, драга, знан,
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рâна, што крваве их вређао је свет —
Љубави наше плав и нежан цвет.

И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. У цвећу смо ишли
Славећи страсно осећања та
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.

Сумња у љубав — најтежи нам јад —
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца — остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга — је ли?
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
— Ланце живота што звече и стежу –
Јер ми смо, можда, сами тако хтели,
Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
...Гле! очима им трепти роса немо...

Сима Пандуровић - Поезија суштине