Од твоје близине све у мени цвета,
од твога гласа све пева у мени,
од твоје љубави све у мени сија.
Због тебе сав се мој живот румени,
цела прашума у мени радости
из дана у дан клија, клија, клија.

Занета улицом ходим као жене
које под срцем још једно срце носе.
Због твоје љубави све по срећи газим,
и провлачим се кроз гране зелене,
умивају ми чело младе росе.

Када ли поче светло пијанство ово?
Има ли отада трен или пролеће цело?
Идем ли још по прашњивој земљи старој,
или сам стигла на неко станиште ново?

Да ли се то по љубави твоје мосту
пењем некуда изнад овог света,
више овога узанога круга?
Нека се висине надају
једном са земље госту,
нека птице чекају новог друга.