Не питај ме о Босфору више,
Ја ти не знам одговор да дам.
Твоје очи море ми открише
Као плави разбуктали плам.

Никад нисам с караваном свиле
Путовао у багдадски крај.
Пригни к мени своје груди миле,
Дај да клекнем, одмора ми дај.

Залуд молбе и жар мој - пред њиме
Теби увек свеједно ће бити
Што Русија – то далеко име –
Каже да сам песник знаменити.

Мојом душом хармоника гуче,
Месечина сија и пси лају.
Персијанко, зар ништа не вуче
Тебе плавом далекоме крају?

Не дођох ти због чаме и муке,
Кроз маглу сам зов твој чуо ја,
И лабуђе ти си свила руке
Око мене, као крила два.

Мир одавно од судбине тражим,
Али прошлост проклети не желим.
О својој ми домовини кажи
Нешто лепо, да се развеселим.

Надјачај ми хармонике јеку,
Нек’ чарима новим се омамим,
Да, жалећи девојку – северку,
Не уздишем, не снатрим, не чамим.

Па нек нисам био на Босфору,
Опис његов могу да ти дам,
Јер се очи твоје, сличне мору,
Таласају као плави плам.