Oпрости, мајко света, опрости,
штo наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
штo ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Зар ниje лепшe носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепô спалит срце и луб;
тонут о броду, трунут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
Ѕanta Marіa della Ѕalute?

Опрости, мајко, много сам страд'о,
многе сам грехе покај`о ја;
све штo је срце снивало младо,
све је тo јаве сломио ма',
за чим сам чезн'о, чему се над'о,
све је тo давно пепô и пра',
на угод живу пакости жуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал' ипак нећу никога клет';
штогод је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крилo,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе луде,
Ѕanta Маria della Ѕalute!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал' тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну',
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
— сву вечност за те, дивни тренуте! —
Ѕanta Маria della Ѕalute.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толикo све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка штo сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Две се у мени побише cилe,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
Вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

Памет ме стегну, ја срце стисну',
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд —
о, светски сломе, о страшни суде,
Ѕanta Marіa della Ѕаllute!

у срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
ко да се Бог ми појави сам:
у души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
за што се мудрачки мозгови муте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до не простире путе,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

у нас је све к'о у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал' нежежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
тo се не пише, то се не поје,
само штo душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
тo је и рају приновак драг,
тo тек у заносу пророци слуте,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: "Ево ме, нај!"
Из ништавила y славу слâвâ,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све се жеље Ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камо ли људе,
звездама ћемо померит путе,
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Ѕanta Maria dеllа Ѕalute.

Не, ја те тако ватрено не љубим,
Лепота твоја не блиста за мене:
У теби своје прошле патње љубим
И младе своје дане изгубљене.

У часу, кад те задивљено гледам,
С очима твојим кад свој поглед спојим,
Тајанственом се разговору предам,
Али не с тобом, већ са срцем својим.

Миришу силно бијели цв'јетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.

О нико не зна како је
тешко ходити сам и болестан,
без игдје иког свога,
у златно прољеће.

У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тавни спомени,
давни и мучни.

Силно миришу бијели цв'јетови.
Киснем. Без мира, без љубави.
Сам и жалостан.

Та љубав тако силна,
тако дрхтава, тако очајна,
тако нежна
та љубав
лепа као дан
и ружна као време
та љубав тако стварна
та љубав тако дивна
тако срећна
тако весела
и тако јадно
дрхтећи од страха као дете у мраку
а тако сигурна у себе
као неки спокојни човек у сред ноћи
та љубав која је изазивала
страх код других,
гонила их да говоре
и приморавала да бледе
та љубав тако вребана
јер те друге ми смо вребали
гањани, рањавани, гажени, дотуцавани,
порицани, заборављани
зато што смо ту исту љубав ми гањали,
рањавали, газили, дотуцавали,
порицали, заборављали
та љубав цела целцата
још толико жива а сва озарена
то је твоја љубав, то је моја љубав
она која је била
то осећање је увек ново
и није се изменило,
толико стварно као нека биљка,
толико дрхтаво као нека птица
толико топло и живо као лето
можемо обоје отићи и вратити се
можемо обоје отићи и вратити се
можемо заборавити
а затим поново заспати
па пробудити се патити бдити
па поново заспати
сањати и смрт
затим пробудити се, осмехнути се,
смејати се и подмладити се
наша љубав застаје ту
тврдоглава ко магаре
жива као жеља
свирепа као сећање хладна као кајање
нежна као успомена
хладна као мермер
лепа као дан
нежна као дете
гледа нас смешећи се
и казује много не говорећи ништа
а ја је слушам дрхтећи и вичем
вичем за тебе
вичем за себе
и преклињем те
за тебе за себе и за све оне који се воле
и који су се волели
да, ја им вичем
за тебе за себе и за све друге
да не знам
остани ту, ту где си
где си била ту остани
не помичи се, не иди
ми који смо волели
ми смо те заборавили
али ти нас не заборави
јер немамо другог до тебе на земљи
не допусти нам да постанемо хладни
да се удаљавамо све више
одемо било где
дај нам знак да си жива
а много касније
на ивици неког шипражја
у шуми успомена
искрсни одједном
пружи нам руку
и спаси нас.

Заборавити треба
Све што је могуће
Оног кога нема
Време растанка
Изгубљено време
Треба знати како
Преболети сате
Што убити могу
Ударцима својим
Само срце среће

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Поклонит ћу теби
Сваки бисер кише
Из оних земаља
Где ни кише нема
Прокопат ћу земљу
Све до иза смрти
Да ти скријем тело
Светлошћу и златом
Створит ћу земљу
Где ће љубав бити
И владар и закон
Ти краљица моја

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Измислит ћу за те
Бесмислене речи
А ти ћеш их знати
Причат ћу ти причу
О заљубљенима
Што видеше своја
Срца где се љубе
Причат ћу ти причу
О ономе краљу
Што је давно умро
Јер те није срео

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Дешава се често
Да избије ватра
Из старог вулкана
Што је давно умро
И, чини се, има
Изгореле земље
Која житом роди
Боље него друга
А кад дође вече
И упали небо
Зар се стопит неће
Црвено и црно

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Немој, немој ићи

Плакати више нећу
Говорити нећу
Сакрит ћу се негде
Само да те гледам
Како плешеш сретна
Само да те слушам
Како певаш сретна
И само ћу бити
Сена твоје сене
Сена твога пса

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи