Још осећам мирис косе твоје
и укус усана твојих јагодасти';
још стрепи, дршће, гори срце моје
са миља и са прохујалих сласти;

А још те желим и руке ти пружам,
и горим, пламтим са љубавне жеђи.
О, дођи, да те сву обаспем ружам'
и крином што је од мене још блеђи.

О, дођи, свилна и блистава жено,
утоли моје чезнуће и жуди,
у празном часу док још нисам свен'о,
младошћу док ми још распињу груди.
О, дођи, свилна и блистава жено!

Шибај ме, шибај бичевима своје
злаћане косе, бухавне, меке;
пусти да тонем у небесне боје
очију твојих и снивам далеке,
чаробне снове! ...

Сиши, исцрпи грамзивим уснама
сву топлу румен дечаштва ми чедна,
нек падне пуста равнодушна тама
и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна.

Ти само љуби, манито и слепо,
у зликовачкој, успламтелој страсти,
док нисам жића узе све поцепо,
опијен од твог врућег даха сласти! ...

О, дођи, дивна, демонова кћери,
припиј се змијски уза ме, приљуби,
и кикоћућ се испосничкој вери,
нек блесну твоји слатки, грешни зуби!

О, дођи, дивна, демонова кћери!
Падајмо слепо и у загрљају,
у усијано то румено море;
загњуримо се у сунчаном сјају
и нек нам младости буктећи изгоре! ...
О, дођи, дивна, демонова кћери!

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к'о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек' ми не приђу ока твоја два.

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.

У мору живота што вјечито кипи
Што вјечито хлапи,
Стварају се опет, састају се опет
Можда исте капи -
И кад прође вјечност звјезданијем путем,
Једна вјечност пуста,
Могла би се опет у пољупцу наћи
Нека иста уста.

Можда ћеш се једном увече појавит
Прекрасна, у плавом,
Не слутећи да си своју свјетлост лила
Мојом давном јавом,
И ја, који пишем срцем пуним тебе
Ове чудне риме,
Ох, ја нећу знати, чежњо моје бити,
Нити твоје име!

Па ако и душа у томе тренутку
Своје ухо напне,
Сигурним ће гласом заглушити разум
Све што слутња шапне;
Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом
Погледат ко странци,
Без имало свијести колико нас вежу
Неки стари ланци.

Но вријеме се креће, но вријеме се креће
Ко сунце у кругу,
И носи нам опет оно што је било:
И радост, и тугу.
И синут ће очи, наћи ће се руке,
А срца се дићи -
И слијепи за стопе бившега живота
Њима ћемо ићи.
----------------------------------------------------

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.