Потреба да љубим? Ова жеља плава,
Је ли жеља срца моћнога и чедна?
Или напор душе која малаксава?

Је ли ово жена коју љубим, збиља?
Ил' сен на проласку преко мога пута,
Тумарање мисли без свести и циља,
И све дело једног болнога минута!

Не знам; но на међи тога сна и јаве,
Видим моје срце да чезне и пати.
И сузе кад дођу, ране закрваве —
Ја ни онда од тог ништа нећу знати

Ја волим сан, али станац камен више;
Док је на свету штете, срама, стида -
Срећа је немати ни срца ни вида;
Не будите ме, говорите тише.

Поведох је до реке
мислећи да девојка је,
али удата она беше.

Ту би, у ноћи Светог Јага,
скоро по договору
фењери гасили се,
свици почели да светле.
Иза задњих градских кућа
дотакох јој груди снене,
и оне се расцветаше
као зумбул гране нежне.
Шуштање сам слушао
уштиркане сукње њене,
као кад комад свиле
десет оштрих кама сече.
Крошње дрвећа без сјаја
постајале су све веће.
Видик паса лајао је
у даљини изнад реке.

И прођосмо крај купина,
трња и трске зелене.
Испод њене пунђе на тлу
направи се удубљење.
Тад одвезах своју машну,
она скиде вел са себе,
ја опасач с револвером,
она јелеке свилене.
Нити смиље нит пужеви
нису коже тако лепе,
ни кристали месечеви
таквим сјајем не трепере.
Ноге њене бежаху ми
као рибе уплашене,
допола још увек хладне
а отпола сасвим вреле.
Најлепшим сам од путева
јездио те ноћи целе,
на ждребици седефастој
без дизгина и опреме.
Сад не могу поновити
ствари које она рече,
да обазрив будем памет
налаже ми и поштење.
Прљава од пољубаца
и од песка пође с реке,
а на ветру љиљани су
потезали сабље беле.
Као прави Циганин сам
владао се цело вече,
најзад сам јој поклонио
кошару од свиле меке,
али у њу се не заљубих
јер удата она беше,
а рече да девојка је
кад поведох је до реке