Најзад си искрсла (О страшног распона! О страшног засовника!)

пред мој пријебој, гдје ћутим и корим се као скорак.

И огласио се, ритмом и звуком узнемирених часовника,

твој корак по поду – твој скакутави, брзи корак.

И ушла си. Стала. С претеком покрета. Полужмурке

од корачања, од одмарања, од радости и ганућа.

Хвала што си дошла, што си благо подржала моје руке

исушене, огрубјеле од рубља и од суђа.

Хвала што си дуго, без ријечи, стојећи насред собе,

читала с мог лица, с мог зида, мога руха.

Хвала што си узгред, вршцима прстију – што си опет

погладила меко сједине моје изнад уха.

И књигу склопила, и на недочитаној реченици

крстић занокитила, и нотес смјестила – да je сруке.

И сјела на столац, и гледала – с по двије звијезде у зјеници,

које се окрећу у супрот и једна преко друге.

И гледала, одоздо, забачене главе – да ћутиш и да речеш,

више но гестом, нарјечјем језика или суза,

потиљком који каже: Виђено. Све je ту, и све пече;

лицем које каже: Схваћено, измјерено – али ту сам.

Дошла си... И соба моја, стећак бетонски, једри Нилом!

Дах je мој згуснут – до јецања je дах мој згуснут!

Хвала што си дошла, хвала што je све било, што je било

ко прије четири године – барем у сну...