понедељак, 14. фебруар 2022.

Бранко Чучак – ПОЕЗИЈА С КРАЈА СТОЉЕЋА

branko cucak poezija s kraja stoljeca
У реду,
да то развалимо, дјевојко,
тако да се виде изнутрице,
и да се на длану пуши вруће срце,
дрхтави дамари, модри епидерм, напети живци,
све у шеснаест, дјевојко.
У реду,
да те развалимо, бештијо:
једно краљевство у рђавој владавини,
једну лутку на прагу зрелости,
један плод у галопу, једно споро напредовање.
Хајде да зазиремо, дјевојко.
Али да то буде тако очигледно,
тако збржено,
тако спетљано,
тако жестоко.
Да сви виде нашу наглу забаву,
наш велики труд у журби.
Твоји да се виде умијешани прсти.
И да се моји виде.
Хајде да то вечерас урадимо, дјевојко.

четвртак, 10. фебруар 2022.

Небојша Деветак – МОЈЕ ВРИЈЕМЕ

Ово је моје вријеме – позни час,
Кад се стишава дрхтај, пресвлачи глас.
Дочекати откуцај те минуте
Која ће спрати знојне атрибуте.

Липсалог дана, затегнути боре.
Језером ноћи пловити до зоре
Кроз рукописа мучне лавиринте
Омамљен росом, црним ињем тинте.

Ово је све моје – овај касни час,
једина молитва у којој је спас
пред ђавољим нечастивим колом.

Ово је моје поклонство пред болом,
мој проницатељством воздигнути прст,
моја тајна школа, мој залудни крст.

недеља, 6. фебруар 2022.

Владета Вуковић – МИ СМО ЗАБРИНУТИ

vladeta vukovic mi smo zabrinuti
Када нас варате по сто пута дневно,
Ганути смо што сте до суза ганути
„Непристрасно“ страсни кад кажете гневно
Лицемерно, хладно: „Ми смо забринути“.

Снагом ваше воље и огромног новца
Наши су животи бедно закинути,
Србин је по вама кô шугава овца
И кад дом свој брани: „Ми смо забринути“.

Крива за земљотрес на земаљској кугли
И кад је поплава и кад лишће жути,
Криви што столови нису свуд округли,
Срби само чују: „Ми смо забринути“.

Нек пуца по нама, само не по вама,
Јер спржена земља нове жртве слути,
Црна огрлица непрегледних јама
Вашу савест не дира: „Ми смо забринути“.

Господари рата, нек пуца по нама,
Да се нико сада више не наљути
Тлачитељи тлаче. Без стида и срама,
Порука је јасна: „Ми смо забринути“.

петак, 4. фебруар 2022.

Александар Ристовић – ПОЕТИКА ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Једну малу нејасну песму
не можеш никако написати а да не
испијеш чашу воде, поједеш комадић стакла.

Јер једна мала нејасна песма
захтева од тебе извесну природност,
као и нешто мало настраности уосталом.

Да би написао једну малу нејасну песму
потребно ти је неуобичајено оштроумље:
да свилу назовеш свилом, жену женом.

Ти који си у мени, помери се већ једном,
изађи напоље да видиш
и другу пустош, не само моју.

четвртак, 3. фебруар 2022.

Владимир Холан – МАЈКЕ ПОСЛЕ РАТА

vladimir holan majke posle rataЈарославу Сајферту

Има таквих које се покоравају пред Богом.
Има таквих које проклињу.
Има таквих које неће опростити.
Има таквих које траже помоћи од
судбине, иако је поближе
нису упознале... Има таквих
које су полуделе... Али нема ипак
ниједне која би
ушла поново у свој живот...

Сипајући зрна голубовима
једна од њих рекла је опоро:
„Ја знам да је мој син већ
давно мртав, али
вечно ми не одговара на писма...“

Са чешког Петар Вујичић

среда, 2. фебруар 2022.

Алекса Шантић: ЕМИНА

Синоћ, кад се вратих из топла хамама
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још када шеће и плећима креће...
— Ни хоџин ми запис више помоћ неће!...

Ја јој назвах селам. Ал', мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса кô зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко'!...

1902.

уторак, 1. фебруар 2022.

Божидар Тимотијевић – БЕЛА КУЋА НА БРДУ

bozidar timotijevic bela kuca na brduИмали смо белу кућу на брду,
Силну кућу са два, са три прозора,
Један је дуго у земљу зурио тврду,
Други је путовао пут небеских гора.

Имали смо реку за кућом на брду,
Силну реку са два, са три извора,
Један одмах побеже у земљицу тврду
Други је отекао пут небеских гора.

Имали смо сунце насред куће наше,
Силно сунце с двеста, триста зора:
Оне прве учисмо како јутро маше,
Последње смо побегли у небеска мора...


Можда вас ово занима