среда, 22. јул 2020.

Ђорђе Врањеш – ОПОРУКА ЗА МОГ СИНА


(поема)

Сине, остављам ти љепоту патње
између мора мисли и океана жеља,
мјесташце у међуредовима трава
гдје је моја крв отекла зеленим јазом
да на њему саградиш  малу цркву
у којој ћеш исповиједати уморна крила,
кључ за људска срца:
Срећном и глупаку не даривај вријеме.
не знају они за другу страну Мјесеца
плима и осека наших живљења.
Несрећнима пружај пријелаз топле ријечи
да лакше пријеким путем долазе
на светковину ситних разумијевања.

Чекао сам те
по парковима градова
кад падају жуте пахуљице,
сваки опали лист
био је ријеч љубави,
њежно упућене 
теби у предходноцу.

Чекао сам те
између двају збјегова
двију слобода,
двају болова,
двије љубави...

Чекао сам те 
на одморима птица,
касних сњегова
и дугих одлажења
дијелова човјечанства,
што од историје направише
колону безхљебаша.

Чекао сам те
на материном гробу,
којем сам био тугоказ,
споменик својој самоћи
и урлик обнажених даљина.

Чекао сам те
на капијама породилишта
у сваком вриску,
у сваком муку,јауку,
долазак из ћорсокака.

Чекао сам те...

Дозивао сам те
на рог мркле ноћи
у којој су траве
снено мутавиле
по убојима камења
да би чуле разговор
на Елби нашој
од дугиних боја.

Дозивао сам те
олуком грчења
беспућима Лаболније.
Био си на дохват
моје обновљене патње
дошавши к себи
на ничијој земљи,
између скалпела
и једне сузе,
видио сам тад своје руке
у очај омче затегнуте.

Дозивао сам те
на свирајку
од гласница младе срне
која није знала
да њен гранороги
чува мртву стражу
у храму туђе љубави.

Дозивао сам те...

Тражио сам те
по Елдораду
далеке прве љубави
на концерту шапутања
Мјесеца и звијезда.

Тражио сам те 
у огњу клања
вучјих чопора
тамо у крају
бијесног фебруара
гдје ћеш једном 
морати отићи
да осјетиш шта су
гладна вољења.

Тражио сам те
по својим длановима
из казивања луталица
што ријечима ору легенде
и живот им брже пролази
у ткањима судбина.

Тражио сам те
под луковима мостова
најљепшег велеграда,
развијаним иза превоја
неочекиване наде.

Тражио сам те...

Ти никад нећеш сазнати
кад сам те почео чекати,
кад сам те почео дозивати,
кад сам те почео тражити –
и мени је то некако
остало загонетно.

Сјећам се времена
о којем ћеш слушати
кад нестане живих свједока
како су каљаве мотике
одказале послушност
вијековног служења земљи
и кренуле у освајање усправног хода
међу тврдим браздама
под којима и данас
сноп мртвих копача
у грудима стеже
трнове судбине.
С њима је мој брат,
млађи од тебе
за једно одлажење
и долажење птица.

Мог петнаестог рођендана
ласте су дијелиле годину
на сјетву и бербу
кад у мени поникну жеља
да твојим плачем
из срца истјерам тугу
за братовим осмијехом.

Та је туга текла
редовима књиге
у мом дугом ходу
према твоме зову
на матици крви.

Ти растеш
на јагодицама снова
младог бора, сјенко,
с којом се брат
поистовијетио
својом витком дужином
и мртвачком љепотом
бивствовања
пепељасте варке.

Сунце,
мецена живота,
свакодневно развија
загонетне снимке
да предмети
и жива створења
виде своју копију
све док се не испне
на најпогоднију тачку
творачких извиђања.
На Земљи све има
једно лице
само си ти са два – 
једно у рукама,
друго у срцу.

У тренутку,
постало ми је јасно
да срећа и несрећа,
радост и жалост
станују под истим кровом
и по неком правилу,
једна за другом 
прелазе преко прага
на истом растојању.

Не истражуј
клисуре падова
у моме животу
и оно мало висова
дизања!

Знај
сваким сам падом
заволио по једног човека
дизањем – двојицу!

Желио бих
да ме упоређујеш
са жудњом блиској води
залуталог у мени камења.

Нека у твојој личној карти
не буде трага
о моме имену
зато што неће бити потребно,
или ћеш га занемарити
као непотребну величину
у прошлој страни једначине
свог самосталног живота.

Ништа ти нећу рећи
о себи, 
немам толико времена
да бисмо били другови,
искрено не желим
да у твом животу
буде половина мога.

Немој журити
и не чуди се међупростору
од моје до твоје мајке
у којем смо ја и ти
двије мале удаљене тачке
истородних осјећања.

Добро се сјећам
отац је био роб,
а ми нисмо знали
да смо тог поријекла.

Тјешили су нас
историјским олакшањем
трпљења и чекања да је правда
на нашој страни.
Живот је био оборен на пола копља,
ко би га дигао
изнад јарбола главе,
да нада није 
журила чекања?

Иако  трајаше кратко,
сваки свој пораз
ја  налазим у коријену
тог пада.
Знам да и отац,
кад одмара ниску година,
несаницом жуљном
ивичи те дане.

Ти стасаваш
у наручју остварења снова
далеких предака
на њиховом путу
до последње велике побуне
иза које се небо насмијешило
многобројним засједама
стварања историје,
у којима гуњеви
капутима нису завидјели
али су жудјели
залутали дјелић Сунца
у кратко примирје 
с вашкама.

Настојаћу
да између нас остану
разлике наших долажења
на ову земљу,
кад се моја туга
преснива у предвечерја
а теби се учини
да дан сазријева
или неко гине
у громобијењима.

Дозволи и једну молбу,
која је у жељи 
и у моме праву
да само понекад,
кад се лицитирају амбиције:
Мој син ће бити доктор,
моја кћи ће бити глумица,
зажелим да будеш човјек.

Живот пјешачком спорошћу
непримјетно пролази,
а смрт крадомоце јури
и увијек долази
одкуд се не очекује – 
зато од ње
и нема одбране.

Мајка није стигла
да ми пренесе
љубав за тебе – 
смрт је изненади
на множења живљењу,
иако би те вољела снагом
посљедњег мигољења
не дадоше јој да проживи свој вијек.

Немој туговати
остави то јасикама
под небом завичаја
оне у томе имају искуства
и неће им бити тешко
мјесто тебе затреперити
на развигорју пролажења.

Расти у пљуску
смијеха младог Мјесеца
и не трзај се у јутро,
када те Сунце опомене
да се родио млади дан.
Ти не схваташ
да ти се то љаепота
наметљиво удвара,
а кад ти постане јасно
молим те немој се чудти
нашој наивности
што смо оскудјевали
у животним даровима
црно – бијеле вртње.

Опрости,
хтио сам те одбранити
од најезде свог искуства
крива је твоја половина
овог нашег вијека,
мислио сам да сам у слогу
сочних руку и ногу
за тебе отпатио
и за све дјечаке 
на љуљашкама свијета.

Ако  се времена мијењају
зла нарав им се понавља.
Ја сам отац и знам шта значи
кад табула разама убијају своју немоћ,
војсковође мржње.

Преварише  ме године
у протицањима
од извора,
до невидљивог ушћа
повјеровах 
да је у људима,
зло заувијек залеђено.

Рука ми је стазица
у колијевци
између твојих снова
и игара
по којој цвјетови жеља
капљу – полен наде.

Спавај у криволуку
моје топле бољке,
ја ћу стресати
загонетку свог искуства:
Воде су се чудиле очима
истраживача плавих тајни
у којима је челична птица
извиђала наша дјетињства,
а ми мислили да се богаташи мјере
према нашем сиромаштву.

Лежао сам у ждријелу
љепљиве бјелине
обезглашен и без дана
који се копрцао
на поломљеним рукама
необраног августа.
Чуо сам како ме вуку
црвеним стазама рана
до њиховог грубог циља
којим сам препознао
врискањем костију,
ту ми је било лијепо – 
заборављао сам постојање
промјенама дана и ноћи
у мојој одсутној глави.

Земља је хладила
буновну патњу,
траве плеле успаванку
непрокњиженом сирочету,
нисам био у строју
кад су прозивали мртве,
а живима прорицали
беспутне судбине.

Мајка је већ тада  била
на моме нивоу,
кад глава оземљава,
на фронту срца
наступа смирење.
Однекуд је наишла нека чудна жена
која је тражила себе
у комадима нада
и нашла моје остатке
на својим плећима
у колони спаса.

Тако сам стигао
до закључка,
да је моја кожа,
мање вриједнија
од њене забуне.
Нисам предпостављао 
да сам тада био
кошчата пиревина у ораницама мрака
и чим су покишили престрављени звуци,
озеленио сам ријечима.

Чини ли ти  задовољство,
слиједити трагове
некадашњих разарања
по моме тијелу
од сјевера до југа,
можеш ли замислити
да су по њима некада
бијељели сустанари
забрањиваних јаука?

Ти су трагови постали 
дио оне земље
којом су прадједови
заклињали синове
на вијерност отаџбини.

Кад твоје усне мелеме
тунеле мојих болова,
осјетим да ћеш полетјети до бојишта
на којима леже многи
какав бих хтио да будеш и ти
прије њиховог старта –
колубарска битка и Козара,
двије су обале
између којих су
постизани рекорди
у љубави према слободи.

Под љуском нада
језгро слободе је преношено
искреношћу завјештања,
од муке до руке,
од срца до пет грца,
а десет умире,
на превоју осмијеха,
за једно сунчано сутра,
у години твог рођења.

Без адвоката и лажних свједока
завршавам ову чудну лирску опоруку,
по којој мом сину припада све што сам искрварио
у свога живота тихом трајању,
дугогодишњег брушења мисли
о начетим савјестима иза обарача
испред којих су њихови власници
заклон и судије и својој дјеци.

Зеница, 1966. године

субота, 11. јул 2020.

Оскар Давичо – ПРОШЛОСТ

oskar-davico
С данима није било лако.
Било је црних суза много
и било срцу наопако,
а што си хтео, ниси мого.

Еј, како бити и не бити
кад за све што си започео
твој брат је морао тугу пити,
а што си морао ниси хтео.

О, крв на лишћу место сока,
а место песме и место траве,
и место два весела ока – 
у ланцима руке крваве.

Место слободе смрт до главе.
Реч свака своју душу лаже.
Еј, грки дани, ноћи страве,
над живим бдију мртве страже.



Можда вас ово занима