Лепљиви дим над градом се спушта
Куд то крећу покорни вагони
Одједном обасјани морски сутони
У једном прозору, траг дечијих уста.

На капцима сене круници сличне
У коси локне сакрише мој крик
И би ми јасан тај временски трик
Што буди мртве ми воље челичне.

С том девојком у тами прозора
- Што гледа у Рај из димне станице –
Бејах често у сну пуном зора.

И чему те мисли жалоснице
Шта тражи сена у мени што дрема
Јер можда – ни на небу среће нема.

• С руског препевао Анђелко Заблаћански

Љубави, на тлу слободе никла, светла,
мој чисти жару у круници цвета,
ружо с мирисом ко пољубац јутра,
привиј уз себе бол и радост света!

Ко цвет малени враћај живот човеку,
пепео мртвила ти са звезда згрни,
свице бајки проспи на путеве љубавника,
не дај да сенка птице у души поцрни.

Сву ватру своју лавиринта свемира у зеници
на Аријаднином концу од мастила реченице
салиј у снагу што кров дана носи
боловима и радостима у настајања роси.

Учини да на земљи нестане сасвим зала,
смрти, неверства, глади, лажи, издајства,
мржње и заборављања малих људи.
Буди топли гроздови руку
на срца студи.

Нека једанпут људи светлост зоре
називају светлошћу зоре,
а не да смишљају сами себи
мала распећа мукâ,
мале сузе што застиру велике звезде.
Нека будеш, љубави, светионик за ово
бескраја море
изнад којег златни коњици маште језде,
нек светли овај дан
који је изгранао из човечности руку.

Љубави, што уместо у пољубац,
што је ко латица јоргована,
у жар израсташ
што човечанство носи,
посади ружичњаке око стаза трпљења,
буди ко она ружичаста ружа,
завичајна, ко звоно цветности, раскошна, чаробна,
ружичаста као лице девојке од снова
крај колевке што је одњихала ко радости
све моје патње у успомена роси,
ружичаста ко путеви срца слободе.

30. IX 1972.