У староме парку, усамљеном, ледном,
Две сенке се среле у тренутку једном.

Очи су им мртве, говоре све тише:
Ни речи њихове не чују се више.

Две сени, по мраку, у парку се среле
Па речима прошлост оживет’ би хтеле:

- Сећаш ли се оних дивних успомена?
- А што да се сећам тих прошлих времена!

- Да ли твоје срце још за мене бије?
И да ли је у твом сну још мој лик?
                                                   - Није!

- Ах, ти дивни дани! Љубавно чезнуће,
Па сусрети чести - пољупци...
                                                   - Могуће.

- Па велике наде! Небо увек зрачно...
- Наде су отишле, сад је небо мрачно!

Тако корачаше сред ноћне тишине.
А ноћ само чула разговоре њине.