миришу дуње у кошуљама дјевојачким
јутром се сање играју свјетлости
невјеста сниже косу и ђердан од маслачка
измисли брезу
и бијели храм
од ријечи узалудних
клетву у срце да згужвам
што даље је бацим
од родне земље
од завичаја
па никад више
никад више соко на пјесму да ми слети

а усне се земљи обећале
мјесечина
мјесечина би ноћас могла да ме рани