Наиђе, буде, па носиш у глави
данима лик један случајно негде спажен:
к'о да отежа на грани сна, заплави
у сочни цвет, маглама чежње влажен.

Наиђе,буде. - Шта сниваш, срце, тада?
Што ти мирише небо руменим росама крви?
Што ти на откуцаја вал, као са чесме, пада
доброте болне млаз, и ту се гуши и мрви?

Чежња? - Ал' за чим? Поздрав - Али коме?
Туга? - Због чега? - Ил' све то? - И све то споји
мисо у лик тај једва виђен, који

таласи душе и немају, и ломе:
онако као вода звезде лик,
далеке, мртве можда, и драге звезде лик.