Ослушни, срце моје, и послушај шта говорим:
Душа ми беше моћно стабло
Чије корење сеже у дубине земље,
А гране му се извијају према бескрају.
Душа ми процвета у пролеће, плодове даде у лето,
А када јесен дође сакупих плодове у сребрне посуде
И ставих их на раскрсницу.
Пролазници су их узимали,
Јели и својим путем настављали.

Када јесен мину, када се њени кликтаји
У плач и јадиковку претворише,
У посудама видех само један плод
Који људи мени оставише.
Ја га узех и видех да је несношљиво горак,
Кисео као зелено грожђе, те рекох својој души:
Тешко мени.
Људима сам у уста ставио проклетство
И у утробе непријатељство.
Шта си, душо, учинила са слашћу коју си
Корењем сисала из дубине земље,
Шта си учинила са мирисом
Који су твоје гране упијале из сунчеве светлости?
Потом ишчупах моћно стабло своје душе.

Ишчупах га заједно са кореном из земље
Из које је расло и из које се хранило.
Ишчупах га из прошлости и одузех му
Сећање на хиљаду пролећа и хиљаду јесени.
Затим посадих стабло своје душе на друго место.
Засадих га у поље далеко од стаза времена.
И бдио сам над њим говорећи:
Бдење нас приближава звездама.
Заливао сам га крвљу и сузама говорећи:
У крви има мириса и у сузама сласти.

А када дође пролеће,
Моја душа поново процвета и у лето плодове даде.
У јесен сакупих зреле плодове у златне
Посуде и ставих их на раскрсницу.
Људи су пролазили, сами или у групама,
Али нико не пружи руку да узме из мојих посуда.
Узех и поједох један плод те осетих
Да је сладак попут меда, укусан као рајско врело,
Пријатан као вавилонско вино, мирисан као дах јасмина.
Тада ускликнух:
Људи не желе да кушају благослов, нити истину,
Јер благослов је плод суза , а истина је плод крви!
Затим седох у сенку стабла своје осамљене душе,
У пољу далеко од стаза времена.
Ћути, срце моје, до јутра.
Ћути, јер ваздух засићен одвратним мирисима
Које дах неће да куша.