Сећаш ли се Барбара,
падала је киша непрестана над Брестом тога дана,
а ти си ишла насмејана
покисла, устрептала, блистава
под крупним капима кише
сети се, Барбара,
сретох те у улици Сијам
смејала си се – и ја сам се ти се осмехнуо
сећаш ли се, Барбара?
Нисам те познавао,
а ниси ни ти мене
сећаш ли се,
сети се ипак тога дана
и не заборави га.
Један човек што стајао је под стрехом,
заклоњен
зовнуо те, Барбара
и ти си потрчала њему по киши
покисла, устрептала, блистава
и бацила му се у загрљај.
Сећаш се тога, Барбара,
и не љути се што ти кажем ти
јер кажем ти сваком кога волим
чак и кад га не познајем.
Сећаш ли се, Барбара
и не заборави никад –
ту мудру и радосну кишу
на твом срећном лицу
ту кишу над морем,
по бродоградилишту
над лађом из Цезана
Ох, Барбара
каква је свињарија тај рат
и шта је са тобом сада
под кишом од гвожђа,
од ватре, челика, крви.
И онај који те је стезао у загрљају,
заљубљено, страсно
да ли је мртав, нестао или још жив.
Ох, Барбара
још увек киша пада над Брестом
као што је падала некада.
Али није то исто, јер све је порушено.
То су само посмртне капи ужаса и очаја
то више није ни пљусак
гвожђа, челика и крви
већ само облаци који нестају као пси
као пси што промину
воденим  струјама  дуж Бреста
да иструну негде далеко,
врло далеко од Бреста,
од кога није остало ништа.

Поезија суштине