31 август 2009

Добриша Цесарић | ПОВРАТАК



Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.

У мору живота што вјечито кипи
Што вјечито хлапи,
Стварају се опет, састају се опет
Можда исте капи -
И кад прође вјечност звјезданијем путем,
Једна вјечност пуста,
Могла би се опет у пољупцу наћи
Нека иста уста.

Можда ћеш се једном увече појавит
Прекрасна, у плавом,
Не слутећи да си своју свјетлост лила
Мојом давном јавом,
И ја, који пишем срцем пуним тебе
Ове чудне риме,
Ох, ја нећу знати, чежњо моје бити,
Нити твоје име!

Па ако и душа у томе тренутку
Своје ухо напне,
Сигурним ће гласом заглушити разум
Све што слутња шапне;
Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом
Погледат ко странци,
Без имало свијести колико нас вежу
Неки стари ланци.

Но вријеме се креће, но вријеме се креће
Ко сунце у кругу,
И носи нам опет оно што је било:
И радост, и тугу.
И синут ће очи, наћи ће се руке,
А срца се дићи -
И слијепи за стопе бившега живота
Њима ћемо ићи.
----------------------------------------------------

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.

5 коментара:

  1. Анониман17. јун 2011. 12:14

    Lepa... "Postoji mnogo stvari između neba i zemlje o kojima tvoja mudrost i ne sanja, moj Horacije", rekao bi Šekspir...

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман20. јун 2011. 12:32

    "(крхко је знање) ....
    Још би нам могла десити се љубав,
    Десити - велим,
    Али ја не знам да ли да је желим,
    Или не желим."

    ОдговориИзбриши
  3. Desanka Maksimović: "Još bi nam mogla desiti se ljubav"

    Dobriši Cesarić

    Mogla bi se desiti iznenada
    kao veliko svetsko čudo,
    pasti na žeđ srca kao mana.
    mogla bi nas poneti ludo,
    sudbinska, od mladosti još čekana.

    U prijateljstvu kom ne znaš razloga
    pritajeno bi mogla da se probudi,
    iz prividno ravnodušna sloga
    vrebati bi nas mogla nemo,
    nići kao klica usred studi.

    Mogla bi nam biti sudbinom ponuđena,
    a mi da je primiti ne možemo,
    mogla bi nas odnekud pozvati,
    a mi da je ne čujemo.

    Tako dok ljubav čekamo sudbinsku,
    dok prolaze kratki zanosi i gresi,
    niz i niz obmana,
    nečekana
    smrt nam se desi.

    ОдговориИзбриши

Све што напишете је слика вашег образа!