Зашто си дошао,
а ја те нисам звала.
Ја никада не зовем љубав,
она ми дође сама.

Незвани гост донесе
понекад више радости.
Зашто си дошао,
а ја те нисам звала.

И кад те не зовем,
на тебе ипак чекам.
Уђи, мени су увек
снови драги гости.

Жена је увек неког
жељна и сама.
И жена увек сања.
Уђи; рећи ће: сањари.
Уђи; рећи ће: луде.

А има их који ће рећи
да смо старинска деца
што намернику с пута
износе хлеб и со.

А све је ново у мени –
у ове дане снова
ја ништа немам
сем жеље да живот буде
долином топлине људске
пут њихов респлетени
којим долазиш и ти,
незвани гост.

Понекад наиђе неки тренутак
што чудно може што чудно зна
да мален као речни белутак
читаве светове нама да

Понекад може нечега сен
да буде занос да буде крило
понекад је довољан малени трен
више од свега што је било

Понекад некоме сну си предан
па ти се живот руга због њега
понекад се може остати чедан
и после свега.

А ти си опшив мојих несаница,
Пена што руби вртлог од празнине;
Безлична, знам ти сваку црту лица
У мрежи остакљене паучине

У напрслом огледалу; тишина
Мрешка се као скоруп од твог гласа
Из друге собе, где је помрчина
У којој трептиш к'о паслика спаса —

Лептире сиве шаљеш, да ми круже
Около лампе у крхкој орбити,
По слојевима невидљиве руже,

А кад пред зору уснем, тада и ти
Утрнеш, к'о на окрет прекидача
У руци што је одсутна, ал'јача.

(20. V 1989)

У свету овом са хиљаду чуда
сваки човек живи своје драме
и моја песма нека пође туда
у свему томе има нешто за ме.

И баш ме брига и све ме се тиче
јер песма која долази из таме
и речи њене на молитву личе
у звуку њеном има нешто за ме.

У руци која маше или прети
у ноћи кад су звезде тужно саме
у сунцу које никад неће умрети
у свему томе има нешто за ме.

Ослушни, срце моје, и послушај шта говорим:
Душа ми беше моћно стабло
Чије корење сеже у дубине земље,
А гране му се извијају према бескрају.
Душа ми процвета у пролеће, плодове даде у лето,
А када јесен дође сакупих плодове у сребрне посуде
И ставих их на раскрсницу.
Пролазници су их узимали,
Јели и својим путем настављали.

Када јесен мину, када се њени кликтаји
У плач и јадиковку претворише,
У посудама видех само један плод
Који људи мени оставише.
Ја га узех и видех да је несношљиво горак,
Кисео као зелено грожђе, те рекох својој души:
Тешко мени.
Људима сам у уста ставио проклетство
И у утробе непријатељство.
Шта си, душо, учинила са слашћу коју си
Корењем сисала из дубине земље,
Шта си учинила са мирисом
Који су твоје гране упијале из сунчеве светлости?
Потом ишчупах моћно стабло своје душе.

Ишчупах га заједно са кореном из земље
Из које је расло и из које се хранило.
Ишчупах га из прошлости и одузех му
Сећање на хиљаду пролећа и хиљаду јесени.
Затим посадих стабло своје душе на друго место.
Засадих га у поље далеко од стаза времена.
И бдио сам над њим говорећи:
Бдење нас приближава звездама.
Заливао сам га крвљу и сузама говорећи:
У крви има мириса и у сузама сласти.

А када дође пролеће,
Моја душа поново процвета и у лето плодове даде.
У јесен сакупих зреле плодове у златне
Посуде и ставих их на раскрсницу.
Људи су пролазили, сами или у групама,
Али нико не пружи руку да узме из мојих посуда.
Узех и поједох један плод те осетих
Да је сладак попут меда, укусан као рајско врело,
Пријатан као вавилонско вино, мирисан као дах јасмина.
Тада ускликнух:
Људи не желе да кушају благослов, нити истину,
Јер благослов је плод суза , а истина је плод крви!
Затим седох у сенку стабла своје осамљене душе,
У пољу далеко од стаза времена.
Ћути, срце моје, до јутра.
Ћути, јер ваздух засићен одвратним мирисима
Које дах неће да куша.

Ја бих у ноћима страшног искушења
Кад дамари бију ко чекићи прави,
Кад се она што се никада не мења,
Вечна стара рана, опет закрвави;

Ја бих да ми време дâ све моје дане,
Што би редом дошли с далеких крајева,
Да их све одједном, као јато шева,
Пустим у слободу на четири стране!

Да их бацим свуда, и на вјеки века!
По пределу мрачном, сјајном, топлом, ледном,
И с очима пуним планина и река
Да проживим живот у тренутку једном!

Јер моја је душа силом дувна седа
Што међ четир зида век проводи зао,
Некорисна, суха, бесплодна, и бледа,
Нит̓ је кога знала, нит̓ њу когод знао.

И у дуге ноћи, сред тишине глухе,
Над пољима мртвим пуним светог мира,
Кроз пределе пусте и кроз гране сухе,
Само звоне звона с тужног манастира.

Ја бих да исцрпем дане мога века
Напречац, у крају топлом, или ледном,
И с очима пуним планина и река
Да проживим живот у тренутку једном!

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/milan-rakic.html

Кад светиљке сину
и улице пођу у висину,
у тами стојим ја.
На свему што дође,
мој осмех засија.

Нестану боли окови и лаж,
од мог погледа зависи сва драж
свега што прође.

Жене пролазе и облик губе,
смеше се, па ми приђу да ме љубе,
а ја им нову сенку дам.

И док тио замагли ноћ
улице пуне сени,
ја имам неба безграничну моћ,
сви боли света скупе се у мени.

К'о цветићи бели са месеца
рађају се по улици деца.

Од осмеха мог умире дан,
и сваког кога погледам
стиже моја судба срећа и сан.

Кад махнем руком нехотице
нове звезде сину.
Тад сјајан тужан цео град
личи на моје лице.

Сви иду у небо да ме виде
по улици звезда и сребра.
Ја стојим распет сам на зиду,
а Месец ми благо пробада ребра.

Хиљаде и хиљаде година
Не би било довољно
Да се опише
Кратки трн вечности
У коме си ме пољубила
У коме сам те пољубио
Једнога зимског праскозорја
У Парку Монсури у Паризу
У Паризу – на Земљи
На Земљи која се у звезде убраја.

Она је присутна на мојим трепавицама
И њене косе су у мојој коси,
Она облике мојих руку носи
И има мојих очију боју и пламен,
Она урања у моју сенку
Као у небо камен.

Њене очи су увек отворене
И због тога не могу да заспим.
Јарка светлост њених снова чини
Да се испаре сунце у висини,
Да се смејем и плачем док смех је све већи,
И да говорим а немам шта рећи.

Када ме замори равнодушно, бедно
Време, у часима безбојним и сивим,
Рађа ми се жеља: ја бих да доживим
Или срећу или несрећу, свеједно.

И та тамна жеља негде у дну груди
Расте, ко поплава какве мрачне сене.
И свакога јутра будна је пре мене;
И често загреје, и често застуди.

У души засветли ... које је то доба?
Зора или вече? Плам што је заблист'о;
Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!
А мени се чини тако једно исто.

Гледам те сад одавде:
седиш у јулском дворишту
Урамљеном у зидове високе преко главе.
Тебе посматрају још и птице:
као да те моле и ишту.

Мене не види нико
Зурим из корова и траве
Дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа:
мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце.
Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу.
Моја крв расте
Из мене, као да отиче некуда,
па тихо губим снагу.

Само да се не покрене нешто:
нека врата.
Само да не падне нека дуња,
између нас, натрула.
Ил’ цреп да не пукне изнад, од нечег:
од птице, од мачијег бата.

Тишина расте између нас:
пење се као прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад.
Осим ове песме.
О непозната.