четвртак, 27. јун 2019.

Арсен Дедић | ОПЕТ СИ СА МНОМ

Опет си са мном
Све што је било, ко да било је давно
Стави ми њежно главу у крило
Око нас свуда је тамно.

Опет сам с тобом
Свему се чудим, погледу, даху
Дуго те, дуго пољупцем љубим
Да ли у нади или у страху.

Немој више никада ништа грубо рећи
Ја ћу једном, једном још, преко свега прећи

Немој више никада да одеш од мене
Ми се свуда пратимо као двије сјене.

Опет си са мном
Корак по корак ти си ми пришла ближе
Знали смо живот тужан и горак и хладно јутро што стиже

Опет сам с тобом на истој цести којом се иде до краја
Ми ћемо путем поново срести све што нас дијели и спаја.

петак, 21. јун 2019.

Пабло Неруда | НАГНУТ У ВЕЧЕРИ

Нагнут, у вечери, бацам своје тужне мреже
у твоје очи океанске.

Тамо се извија и гори на узвишеном огњишту
моја самоћа што као дављеник маше рукама.

Црвене знаке стављам на твоје очи одсутне,
као море што запљускује стене светионика.

Ти само тмину чуваш, жено далека и моја,
из твог погледа изрони понекад обала страха.

Нагнут, у вечери, бацам своје тужне мреже
у то море твојих очију бескраја.

Ноћне птице кљуцају прве звезде
што светлуцају као моја душа кад те волим.

Галопира ноћ на својој плавој кобили
просипајући пољима плаво класје.

среда, 19. јун 2019.

Борислав Радовић | УВОД У ПРИПАДНОСТ

Нашао сам се у шуми очију,
Која ми је притулила све звезде.
Горео сам
а нисам био њихово питање;
ниједна ноћ ту није била моја,
сам је хлеб имао туђ укус.
Био сам рана саврела на снегу.
И само су ми сопствени трагови
жегли табане док сам тумарао
голетима уобразиље.

Онај сам који није постојао;
који је цвокотао и писао,
мрзнуо се, са свећом у грудима,
и одасвуд се граничио
поразним сличностима, пресамићен
у коцки своје ћилибарске драме.
Тако су ме нашли.

Од тада сам овде,
на самом прагу порекла, насељив
читавом лествицом врискова, –
ако се још уопште сећам себе!

четвртак, 13. јун 2019.

Јан Скацел | ЗИМСКЕ ПЕСМЕ

Изнад поља најзад пада мрак
и бол снега са небом плови.
Најзад полетеше гаврани,
крила лепећу као људска срца.

У честару крај пута гомила се тмина
да још мало причека.
Потом, потиснувши у страну белину,
црна каљуга лагано се слеже.

Опет шкрипе санке. Тихи долазак
овде кочијаш слави с колима сена,

ућутао,
да не би љутио
ноћ младу десет хиљада година.

• Превела с чешког Бисерка Рајчић

среда, 12. јун 2019.

Константин Кавафи | ГРАД

Кажеш: „Поћи ћу у неку другу земљу, поћи ћу до другог
мора.
Наћи ће се други град бољи од овог.
Сваки мој напор је овде проклет, осуђен;
и срце ми је – као леш – покопано.
Докле ће ми ум остати у овој тмини.
Куд год да скренем поглед, куд год да погледам,
црне рушевине свог живота спазим, овде,
где сам провео толике године, проћердао их и упропастио.“

Нове земље нећеш наћи, нећеш пронаћи друга мора.
Овај град ће те пратити. Улицама ћеш се кретати
истим. У истом ћеш суседству остарити:
у истим ћеш кућама оседети.
Увек ћеш у овај град стизати. Да некуд другде одеш – не
надај се –
нема за тебе брода, нема пута.
Као што си свој живот овде проћердао, у овом тако малом
куту,
страћио си га и на целој кугли земаљској.

понедељак, 03. јун 2019.

Јован Дучић | ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ

Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу,
Играћемо опет бурни валс, кô прије;
С радошћу на лиду минућемо салу,
Као да никад ништа било није!

А затим ће доћи весели кадрили,
Музика ће страсна да хуји кô бура;
Госпође ће бити у млетачкој свили,
Господа у руху од црног велура.

За тим ће властела у зборе да тону!
Млађи о јунаштву, песништву, и вину,
Старији о небу, о старом Платону,
И о сколастици, Светом Августину.

Ми ћемо, међутим, сести у дну сале,
У меке фотеље, не слушајућ тезу,
И написаћу вам, хитро, кô од шале,
Један тужан сонет на вашу лепезу.


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта