И када кроз тебе све у мени плаче,

Привлаче ме теби све више и јаче

Неки непојамни таласи и тмоли?

И када те мрзим, тад мој бол те воли  

И док моју душу Твоји греси тлаче,

Кô очајник с чијег чела сјај се смаче,

Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи.

И ником не могу бол у срцу скривен, 

Бол, у тешки терет кô од туга сливен,

Рећи тако топло, сав патњама сморен.

И ја као лудак у бунило падам

И хтео бих да се само теби јадам

За тај бол који је баш од тебе створен.

(1917)

Већ је, драги, дошло болно пробуђење

и срце се стегло као гвожђе вруће.

Већ је дошло горко, тешко уверење

да ће једног дана у сиво свануће

све већ прошлост бити. У души дубоко

већ се црна слутња као плима диже;

и задрхти срце, ко рањени соко,

и болно се стеже, кад ти приђем ближе.

Осећам да љубав твоја ће умрети;

и бићу ти, драги, тужа једног дана;

а у душу моју и ти ћеш унети

једну нову поврх многих старих рана.

Да, дошло је, дошло болно пробуђење

и срце ми стегло као гвожђе вруће;

да, дошло је тешко, горко уверење

да ће једног дана у сиво свануће

Дон Кихот, порочни љубавник и стихотворац каквог ова земља чула није,
Карневалски принц, вагабунда око чије главе петролејска лампа сја:
Ето то сам ја!

Пијанац, коцкар, али и нежан брат,
Пријатељ што у срцу чува Орионска Сазвеждја,
Слаби играч на конопцу морала, али зато изврстан ироничар и пљувач,
На столу као супа љубав је моја сва:

Ето то сам ја!

Непријатељ Академија, Цркава и Музеја,
Поборник тргова и писоара,
Диригент телеграфских жица изнад болница и бордела,
У хајдучком лику са лавовска ока два:
Ето то сам ја!

Тигар и овца,
Жонглер што ножем у срце гадја,
Рапсод коме домовина на чело није ударила просветни жиг,
Песник крваве истине и човековог права,
Упамтите:
То сам ја!