02 јун 2012

Милица Стојадиновић Српкиња: КАД СЕ НЕБО МУТИ



Кад се небо мути, не каже зашто,
Нити росна киша ради кога пада,
а срце моје да каже на што
Што оно само зна за се сада?
Ја зар да коме чувства изјавим?
Та пре ћу мртва да се утајим.

Скрива се земља под покров ноћи
Док звезда трепти на небу сјајна.
А завес срца зар треба поћи
Да снимим чувства и јавим тајна?
Нек туга, радост, у њем почива:
А тајну небу тек нек не открива.

У подне, или вече живота свога
потужи сваки на земљи овој.
И ја би гласа имала тога
Ко многи песник у песми својој;
Ал да ми судба зар буде јавна?
Та пре ће ме примит земља ме тавна.

1 коментар:

  1. Анониман7. јун 2012. 21:22

    "Po mom duhu, ja sam jedna ptica, zalutala u gaj, gde među hiljadama drugih ptica drhtim usamljena. Srce je iskusilo mnoge gorčine: i to ne samo što se odazove svakom boljem osećanju u svetu no i zato što je iskusilo skoro svaku nesreću..." pisala je Milica u pismu svom prijatelju Ludvig August Franklu, koga je upoznala, kada je bila u poseti Mini Krađžić, u Beču.

    ОдговориИзбриши

Све што напишете је слика вашег образа!