Ако је живот ријека што тече,
љубав је злато наталожено.

Она га у свом кориту њише
а злато расте. И што га даље
у себи носи све златнија је.

Ја већ превалих три низине
далеко за мном извор шуми,
а ушће не знам гдје се крије.

А кад гледам на своје дно
у шљунку сија злато чисто,
и од високог класја љета
злато је моје раскошније.

Зашто твој мали смијех
не може да се сије
по орањима црним;
да клија и зрије,
да зрни
попут пшенице?

Тада бих на слаповима мојих вена
саградио воденице
и постао млинар вјечито прашњав
од твога смијеха?

Свој једини живот ти живиш у мени;
Да будеш осећај и сан ти се сазда;
Не тражим на путу твој лик наслућени —
Далеко ван тебе иде твоја бразда.

Очи су ти зато да оплоде звуке,
И глас да молитву у срцима роди;
Сав покрет изгледа замах твоје руке;
Ти сјаш у стварима као дан у води.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви;
Твоја љубав да би било побожности;
Твоја равнодушност, да може да живи
Гордост очајања и горки чар злости.

Ти ниси у себи јер ти нема краја;
Твој говор почиње музику свих вода;
Речи су ти конци у ткиву свег сјаја;
Идеш, кô молитва, од земље до свода.

И ти си начело већма него биће...
Ноћ да блисну звезде; замах победника,
Да буде победа... Лепота, откриће,
Пре него мом духу беше реч и слика.

Ти си мој почетак
Који ме покренуо

Свео сам се
На твоју осовину

Савсам се усијао
Од твог првог обртаја

Лепо ћу се путем поломити
И сјединити се заувек с тобом
У кршу и лому

Нисам луд
Да баш сада застанем
Да се охладим
И ружно поплавим

Душу ми поклони.
Мене растужују ти крвни пожари
што иза себе остављају пепелиште,
те олује што ниште
женина сневања блага.
Душу ми поклони,
у љубави ја бих хтела
до у вечна времена
да све оставља трага.

Душу ми поклони.
Мени је мало тај тренутак заборава,
то нестрпљиво крви хтење.
Душу ми, душу поклони,
од искони у мени спава
чежња пламена за вечним,
за љубави трајањем
и узнесењем.

Ја сам жена и не чезнем само
за врелим љубавничким бдењем
после којег душа пада;
хтела бих у загрљају да доживим
светле снове
и пијанство оног мутног склада
што љубав се зове.

Хтела бих да се не изгуби
ниједан наш тренутак
да свака наша милошта се створи
у какав живот, па ма мален био
као грумен вечитог злата,
да ми душа блиста после загрљаја
као јулска небеса звездама крцата.

Душу ми поклони.
Причај ми своје снове у тами,
причај ми детињства сећања.
Жели и ти да будеш уза ме
до последњег дана.
Душу ми поклони и задњу јој
честицу сваку
и најлакши дашак сваки
њеног бездана.

О дај ми својих суза,
ноћних нејасних мука,
причај шта срце ти најчешће сања.
Дрхти од изненадног звука
мога корака и гласа.
Жели и ти у мом загрљају
да и после смрти часа
остану ти на мене сећања.

О, ви очи – ви свемоћне очи!
Не гледајте хладно тако –
Не гледајте мене тако,
Јер ваш хладни поглед пропашћу ми прети!
О, не гледајте ме, од тог' ћу умрети,
Од тог' ћу умрети.

А ипак, да – гледајте, ви свемоћне очи,
И убијте мене
И убијте мене!
А после – насмејте ми се очи –
То ће ми живот дати,
И тад из мртвих ћу поново жив устати
Поново жив устати.

У ведрој ноћи, покрај мене,
Чује се часом вапај тајни
К'о уздах целе васељене,
Патнички узвик, крик очајни.

Час неосетно, тихо струји
Ко један трепет тужних жица,
Час страховито кобно хуји
Ко јато црних злослутница.

Ко тужи тако? Живи људи?
Ил' моја љубав, јади стари?
Ил' туђе наде, туђе жуди?
О, шта то мари, шта то мари!

Ја плачем кад и други страда,
Кад туђа срећа ко цвет вене.
За мене нема туђих јада:
Што боли другог, боли мене.

Плачи ми, душо, кад у нама
Још има суза да се редом
Проспу над туђим несрећама
И неисцрпном нашом бедом!

О, каке сласти, да се рида
Безумно, силно! Да се грца,
И мученички живот кида
При сваком куцњу бедног срца,

У очајању, у самоћи,
Међ' јоргованом и јасмином,
У загрљају ведре ноћи,
Под доброћудном месечином!