субота, 31. март 2012.

Драгољуб Ђенадић - Ђенa‎: ‎ ВЕЧНО МЕ СЕЋА ЈЕДНА СТАРА ПЕСМА

Вечно ме сећа једна стара песма
на скору прошлост и блаженства кут,
на косе њене и очи снене,
на стари кестен и месец жут.

У песми старој о љубави пише,
која као моја прави живот значи,
коју не може време да избрише
и која ко сунце у душама зрачи.

Сад сећања тужних пуна ми је соба,
без ње, младости и лепота њених,
сад видим шта је значило то доба,
што је посвећено тој вољеној жени.

И бежим од свега што би усталасало,
душу, од звука, песме, од лепоте,
јер све што је смисао животу ми дало,
људска слабост давно и сурово оте.

Драгољуб Ђенадић - Ђенa‎
(1910-1971)

петак, 30. март 2012.

Весна Парун‎: ЗЛАТО

Ако је живот ријека што тече,
љубав је злато наталожено.

Она га у свом кориту њише
а злато расте. И што га даље
у себи носи све златнија је.

Ја већ превалих три низине
далеко за мном извор шуми,
а ушће не знам гдје се крије.

А кад гледам на своје дно
у шљунку сија злато чисто,
и од високог класја љета
злато је моје раскошније.

среда, 28. март 2012.

Витомир Вито Николић‎: ‎ ПРОЉЕЋНА АСОЦИЈАЦИЈА

Зашто твој мали смијех
не може да се сије
по орањима црним;
да клија и зрије,
да зрни
попут пшенице?

Тада бих на слаповима мојих вена
саградио воденице
и постао млинар вјечито прашњав
од твога смијеха?

понедељак, 26. март 2012.

Јован Дучић | ПЕСМА ЉУБАВИ

Свој једини живот ти живиш у мени;
Да будеш осећај и сан ти се сазда;
Не тражим на путу твој лик наслућени —
Далеко ван тебе иде твоја бразда.

Очи су ти зато да оплоде звуке,
И глас да молитву у срцима роди;
Сав покрет изгледа замах твоје руке;
Ти сјаш у стварима као дан у води.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви;
Твоја љубав да би било побожности;
Твоја равнодушност, да може да живи
Гордост очајања и горки чар злости.

Ти ниси у себи јер ти нема краја;
Твој говор почиње музику свих вода;
Речи су ти конци у ткиву свег сјаја;
Идеш, кô молитва, од земље до свода.

И ти си начело већма него биће...
Ноћ да блисну звезде; замах победника,
Да буде победа... Лепота, откриће,
Пре него мом духу беше реч и слика.

уторак, 06. март 2012.

Васко Попа‎: ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД

Ти си мој почетак
Који ме покренуо

Свео сам се
На твоју осовину

Савсам се усијао
Од твог првог обртаја

Лепо ћу се путем поломити
И сјединити се заувек с тобом
У кршу и лому

Нисам луд
Да баш сада застанем
Да се охладим
И ружно поплавим

понедељак, 05. март 2012.

Десанка Максимовић: ДУШУ МИ ПОКЛОНИ

Душу ми поклони.
Мене растужују ти крвни пожари
што иза себе остављају пепелиште,
те олује што ниште
женина сневања блага.
Душу ми поклони,
у љубави ја бих хтела
до у вечна времена
да све оставља трага.

Душу ми поклони.
Мени је мало тај тренутак заборава,
то нестрпљиво крви хтење.
Душу ми, душу поклони,
од искони у мени спава
чежња пламена за вечним,
за љубави трајањем
и узнесењем.

Ја сам жена и не чезнем само
за врелим љубавничким бдењем
после којег душа пада;
хтела бих у загрљају да доживим
светле снове
и пијанство оног мутног склада
што љубав се зове.

Хтела бих да се не изгуби
ниједан наш тренутак
да свака наша милошта се створи
у какав живот, па ма мален био
као грумен вечитог злата,
да ми душа блиста после загрљаја
као јулска небеса звездама крцата.

Душу ми поклони.
Причај ми своје снове у тами,
причај ми детињства сећања.
Жели и ти да будеш уза ме
до последњег дана.
Душу ми поклони и задњу јој
честицу сваку
и најлакши дашак сваки
њеног бездана.

О дај ми својих суза,
ноћних нејасних мука,
причај шта срце ти најчешће сања.
Дрхти од изненадног звука
мога корака и гласа.
Жели и ти у мом загрљају
да и после смрти часа
остану ти на мене сећања.

недеља, 04. март 2012.

Шандор Петефи‎: ***

О, ви очи – ви свемоћне очи!
Не гледајте хладно тако –
Не гледајте мене тако,
Јер ваш хладни поглед пропашћу ми прети!
О, не гледајте ме, од тог' ћу умрети,
Од тог' ћу умрети.

А ипак, да – гледајте, ви свемоћне очи,
И убијте мене
И убијте мене!
А после – насмејте ми се очи –
То ће ми живот дати,
И тад из мртвих ћу поново жив устати
Поново жив устати.

петак, 02. март 2012.

Милан Ракић‎: ТУГА

У ведрој ноћи, покрај мене,
Чује се часом вапај тајни
К'о уздах целе васељене,
Патнички узвик, крик очајни.

Час неосетно, тихо струји
Ко један трепет тужних жица,
Час страховито кобно хуји
Ко јато црних злослутница.

Ко тужи тако? Живи људи?
Ил' моја љубав, јади стари?
Ил' туђе наде, туђе жуди?
О, шта то мари, шта то мари!

Ја плачем кад и други страда,
Кад туђа срећа ко цвет вене.
За мене нема туђих јада:
Што боли другог, боли мене.

Плачи ми, душо, кад у нама
Још има суза да се редом
Проспу над туђим несрећама
И неисцрпном нашом бедом!

О, каке сласти, да се рида
Безумно, силно! Да се грца,
И мученички живот кида
При сваком куцњу бедног срца,

У очајању, у самоћи,
Међ' јоргованом и јасмином,
У загрљају ведре ноћи,
Под доброћудном месечином!


Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта