Од модрине неба стакло за њу ливам.
И везем га срмом звијезде поноћнице.
Од бдјења пламен кујем и окивам.
Опаљено ми је њиме тамно лице.

И покров црни кројим од плашта своје сјене,
да свјетиљку прекрије кад пође да спава.
У копрени оној препознат ће мене,
лик мој, што га зора на зид оцртава.

И тугу своју претварам у плавог лептира,
са очима влажним од суза или росе.
У поноћ да око ње савије лијет мира
и умирући утоне у мрак њене косе.