Немој заборавити јутро под липама.
Већ мртав, а срце ради, ради.
Срце у људима, хоботницама и сипама,
срце љубави
и срце
глади.

Ноћ дугу пробдих са лудама градским.
Са лажним песницима, шарлатанима, уљезима.
Са краљевићима, јадним, малоумним, скоро данским,
по подрумима
мртвачницама
и ћумезима.

Светлост далеких поља, дах кафилерије!
Мирис, нестваран, липа, процвалих тек!
О, као да сам овога јутра са тешке пуштен робије,
све постојеће изнад себе
испијам
као
лек.

Моћи бити будан, у свитање, с градом!
Мотати се по пекарама, касапницама, луњати пијацама!
срце, жабу из груди, извадити, крадом,
и бацити га пашчадији
и њиховим
птицама.

Постати споменик на тргу - о беде!
Нек те кроз јаруге забачене сеоски прославе џукци!
Најгладнији нек те у вечност уведе
и нек се на крају
помокри
на твојој
хумци.