Кад прођу зоре,
кад заспу кише,
и нас одавно не буде више,
ово је, мој далеки сине,
порука за твог још даљег сина
и за кћер најдаљих наших кћери
кроз много надања и година,

за снове шарене и бескрајне,
пегаве пахуље будућих зора,

за чаврљања,
кикот
и тајне
и за сва питања без одговора.

Кад свену зоре,
кад згасну кише,
и нас одавно не буде више,
реци нек будући лепше сањају,
замоли да чудно лепо сањају,
нареди да боље од нас сањају,
помози им да тачније сањају,
ако не сањају - дај им да сањају,
вичи да сањају,
сањај да сањају,

док у њиховим детињим грудима
покојна наша срца одзвањају
и чују
и кују
и одјекују
као звоници међу људима.

Кажи им:
онамо,
близу неба,
планина једна на све њих чека.
Ми смо је зидали од сна и хлеба
да се успентрамо у светлост некад.

Ми смо је дигли.
А никад стигли.
За људски век је огромна била.
И посрћући - у вис смо пали,
са ожиљцима најлепших крила.

Кад мину зоре,
кад умру кише,
и видиш: нема нас никада више
реци им да смо се ко људи сложили:
мене поделили,
тебе поделили,
њих смо помножили.

Ово је, мој далеки сине,
осмех и шапат за твога сина
и за кћер његових најдаљих кћери
кроз безброј надања и година.
И жеља да се нешто продужи.

Да се пре одужи.

Да се не одужи,
већ да се шаље,
од њих још даље,
много даље.

Реци им: онамо, близу неба
још дивних треба,
још јаких треба,
наивних треба
и чудних треба.

Давно смо с муком све то сређивали.
Сад смо на крају и то средили.
Клинци су маме и тате наслеђивали.
Сад смо ми, родитељи, децу наследили.

Зато им на ухо промрмљај тише,
кад зоре изгоре
кад спласну кише

Нас сутра мора тамо негде
заједно с њима да има
за једну обичну мрву најгласније,
за једну обичну мрву најчасније,
за једну обичну мрву највише.