ноћас крај мога скута,
никуда не полази.
За оним чега нема
душа ми гори и лута,
и голи, јер све пролази.
И чини ми се, негде људи сад
пролазност имају на уму,
па ће доћи ноћас на наш брег
да спокојно свега се одреку.
Вечно њишу јасике на друму
душу немирну.
Ћуте благо плавети неба и теку.
Ноћас ме само поглади
нежно и благо по косама
и кажи реч ми што греје.
Срце је моје пусто,
душу ми мори осама,
и боли, јер празно све је.
И чини ми се, негде у близини
рођено срце да некоме смета,
па ће доћи ноћас на наш брег
да насмеје се свему што бива.
Облак у сутон изнад шуме слета
и врх ливада броди.
Путују јутром магле понад њива.
О, ма ко да си, загрљај
ноћас ми врео подари.
Срце је моје уморно,
душа је моја страна
гомили људи и ствари,
и ћути у мени суморно.
И чини ми се, недалеко негде
од туга тешких људи болују,
па ће доћи ноћас на наш брег
да радосно сви поумиру.
Грлице тихе брдом нашим столују
и јецају меко.
Путеви бели у небеса увиру.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!