Тера зелен – мене ,из корења што чупа дрвеће
Уништитељ је мој.
И откуд да кажем опрљеној ружи
Моју младост иста грозница зимска слама.
Снага кроз стене што воду тера
Тера моју црвен – крв,покуљале што суши потоке
У восак моју претвара.
Нем сам иелатов да зауставим венама својим
Планински извор сишу иста уста.
Рука дубином што узвитла воду
И живи песак у ковитлац,ужади што ветар веже
Диже моје покров – једро.
И нем сам да кажем обешену човеку
Како од мог је праха џелатов живи креч.
Усне времена упијене уз извор сам;
Љубав капље и скупља се ,али пала крв
Смириће јој ране.
И нем сам да кажем колико је ветар стар
Како време откуцава небо по звездама у круг.
И нем сам да кажем љубавникову гробу
Како по мом једру исти згрчен слази црв.
•Превео с енглеског Светозар Бркић
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!