Судбино, моја савим, капијо свих судбина,

Стигла си мога оца, стићи ћеш мога сина.

Судбино моје браће, казно од које хвата

Библијска језа бела до бога Арарата,

Нојева барко, искро са смислом од кога се

Животи сви, земаљски, у грчу пале и гасе

Увек у нултом слову, слову је вечност закон,

Јер је Реч у почетку, богме је Реч и након,

У рају од лудака, зверова и пламена

У ком за сузу нема ни срца ни рамена:

Судбино моје браће, судбино моја, иста –

Читам те, ја, из рана. Не читам са лица Христа.