покушајмо и сад опстати
кад зверска ратна игра дивља.
Кад се све губи и нестаје
задржи ме за прошлост или сведока
као чудо или кајање.
У време бекства, пропада,
мислих: задржи ме дружицо мила
као Прошлост што обећава.
Избоден сам, ал’ задржи ме,
мене крвавог, укоченог,
макар као јучерашње биће.
Грлиш ме још, дружицо моја, мила?
Јао мени, сто пута јао,
крвава је та несвестица.
Али ако одем, ти ми суди,
јер ме је олуја с тобом спојила
и ти ми држиш судбу у руци
•Превео с мађарског Илеш Фехер
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!