23 август 2019

Стеван П. Бешевић | КРОЗ НИРВАНУ



Као златни паук у Свемиру плавом
Лебди, плете мрежу од ваздушне свиле,
И док у њој душе још за Земљом цвиле,
Он их редом поји вечним заборавом.

Са осмехом ледним Он им муке прати,
И вуче их к себи, горе, више, више,
У румени облак, кроз сребрне кише,
Где прво Сазнање још не значи: Знати...

Смрт и живот ту се преорали међе;
Све је Све, и - Ништа; - векови минути...
У прашини златној Космос мрачно ћути,
Замршен у конце од бескрајне пређе...

Васиона ћути; прах звездани веје;
Умрле планете лутају кроз магле...
... И у тај су хаос моје чежње нагле,
Не знајућ` о Њему ни ко је, ни где је...

Ни крика, ни гласа. Кроз Ћутање роне
Давно мртва сунца, још порубом златна;
Само у мом срцу љуљају се клатна,
И болови тучни кроз Нирвану звоне...

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!