петак, 21. јун 2019.

Пабло Неруда | НАГНУТ У ВЕЧЕРИ



Нагнут, у вечери, бацам своје тужне мреже
у твоје очи океанске.

Тамо се извија и гори на узвишеном огњишту
моја самоћа што као дављеник маше рукама.

Црвене знаке стављам на твоје очи одсутне,
као море што запљускује стене светионика.

Ти само тмину чуваш, жено далека и моја,
из твог погледа изрони понекад обала страха.

Нагнут, у вечери, бацам своје тужне мреже
у то море твојих очију бескраја.

Ноћне птице кљуцају прве звезде
што светлуцају као моја душа кад те волим.

Галопира ноћ на својој плавој кобили
просипајући пољима плаво класје.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта