недеља, 14. април 2019.

Сима Пандуровић | НЕМИР



Устао сам, када Поноћ глува,
Бледа, нема, у црноме велу,
Невеселе, сиве стазе чува.
Поветарац мек по њима дува,
У сузама траву теши свелу;
Суво грање, жуто лишће нија
Шум тајанствен ноћних елегија.

Устао сам, да обиђем руже
У свом врту, да видим да л’ туже
Судбу света, немилосну тако:
Хармоније милогласне круже
И нијају крунице полако.
Месечина. Кроз алеје сане
Туга веје, и шуморе гране.

Ишао сам. Ал’ свемиром целим
Блед се немар, тиха туга шири;
Свет са болом живота се мири;
Руже ћуте, покривене белим
Сјајем пуне месечине; гране
Шýме, моле милост на све стране.
Свет покоја вечног чека дане.

И док ћуте звезде, стазе, руже,
Ја их жалим, оплакујем, волим;
Искидане мелодије круже
Мојом душом наивно и боно.
А часови струје монотоно.
Тужбе ветра у гранама голим
Са звуцима мог срца се друже.

За све које волим — бол и страва,
Немир живи; а њих можда трава,
Мир жељени с неба чува плава;
Док тог срца у златној самоћи,
Које досад невоље су тукле,
Не покрије величанство Ноћи
Развејане акорде умукле. 

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта