недеља, 21. октобар 2018.

Борислав Радовић | ЗИМСКА МАШТАРИЈА



Замишљам најдужу зиму онога доба;
Месец, јасан читавог дана,
замрзнуте гваље од перја под дрвећем;
и не мирише да ојужи.
Па ловци што вире из пећине, чађави:
сметови заклањају видик,
над отвором висе снопови леденица.
Шта ако је и главној ватри
догорело – да им још греје само претке?
Нешто би се, ни крик ни цвилеж,
у добар час коме ту отело из грла,
нешто буновно, налик јаву
птице изгубљене у крошњи спарне ноћи.
Затим би кренули остали,
уста за устима, уз плач ситније деце;
ствар је могла тећи баш тако,
све док се не нађу у дослуху с прецима:
крајње једноставно, не налазећи речи,
не држећи до прозодије,
не водећи бригу да ускладе гласове,
не сметајући једно другом.
И сви би замукли, замишљам, да ослушну
капање воде са сводова.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта